О Светолику Ранковићу

svetolik

Књижевно стваралаштво Светолика Ранковића настало је пред сам крај XIX века. У то време, капитализам је потиснуо старинску породичну задругу и наметнуо економску неједнакост на селу. Тако су се формирала нова схватања код сељака. Запажајући све те промене у сеоском животу он о њима пише реално. Ранковић је последњи српски реалиста XIX века који у својим приповеткама и романима описује сеоски живот са пуно детаља, верно и са великом љубављу.

Светолик Ранковић је родјен 1863. године у селу Моштаници, близу Београда. Отац му је био учитељ. Кад се отац запопио породица се настанила у село Гарашима, на падинама Букуље. Светолик је заволео природу овог лепог села и краја, тако се и радња у његовим делима дешава у просторима измедју Букуље, Венчаца и Космаја. У природи је све детаље запажао и осликавао: чаробне преливе боја на Букуљи кад наступи рана јесен; дугачке сенке столетних лужњака у гарашким ливадама пред нови мрак; песме птица; кукуруз у лукама крај речице; шумор тајанствених сеоских ноћи…

Студирао је и завршио Духовну академију у Кујеву. Тада је започело његово интересовање за литературу. “Капетаница” је прва Ранковићева оригинална прича настала 1885. године, а “Јесење слике” прва приповетка штампана 1892. године. За седам година бављења књижевношћу написао је 25 приповедака. Неке од тих приповедака су објављене у збирци “Слике из живота“. То су стварно слике из живота. Он у њима казује истину не затварајући очи пред негативним појавама у дрштву.

У “Јесењим сликама” описао је село које је припадало прошлости, живело је у његовим сећањима. Савремено село било је другачије: грцало је у заосталости, покварености… Сељаци су подвалџије, лопови, грубијани, дволичњаци, сурови према слабима.

У “Сеоском добротвору” сељаци бездушно поступају са човеком који је за школу дао кућу и цело имање.

Романе је писао, за две године, пред крај живота. То су “Горски цар” (1897.), “Сеоска учитељица” (1898.) и “Порушени идеали” – завршио их је месец дана пред смрт.

gorski_car

Тема романа “Горски цар” је актуелна у то време хајдучија. Капитализам је срушио темеље дотадашњег начина живота. То је за село доста болно.  Зато су се појавили бунтовници. Пушкама су се супроставили закону, пљачкама су реаговали на постојећу неједнакост, у шуми су видели оличење слободе. Мрачну атмосферу у роману ублажава пишчево човекољубље, питоми пејзаж, љубав измедју Ђурице и Станке. “Горски цар” је Ранковићево најбоље, најзрелије дело.

У роману “Сеоска учитељица” главни лик је млада учитељица Љубица. Долази у село са срцем пуним “милине и неке јаке младалачке жудње за радом”. Рођена је да проживи свој век као часна жена и као користан члан друштва. Она тежи ка поштењу и савесном обављању дужности. Међутим, услови и зли људи стварају од ње лабилну, посрнулу личност. Као да није постојао начин да се избегне ток судбине. У ненормалним околностима, Љубица је доживела рушење својих скромних идеала.

У роману “Порушени идеали” Ранковић је писао о манастирској средини. Он је ту средину добро познавао. Писао је о калудјерима, њиховом начину живота, менталитету. При томе је заузео критички став.

Светолик Ранковић је као писац имао драгоцену врлину: умео је да осветли неке особености своје епохе преко конкретних, живих ликова. Осликао је однос јединке и друштва. Описујући своје време са искреним болом, он је у дну бића гајио наду да постоји излаз, да није далеко, иако га он сам неће доживети.

Јован Скерлић није баш сасвим био праведан према овом нашем писцу, али на једном месту каже: “Он је волео свој завичај, он је заиста био Србијин сликар и њен историк, а нарочито њен критичар”.

Светолик Ранковић је умро млад, у тридесет шестој години живота.

Заборав пада на прошла времена. Преокрет се десио 1859. године, када је прва осмогодишња школа у Аранђеловцу добила пишчево име. Идуће 1960. године Основна школа “Светолик Ранковић” је први пут прославила свој Дан школе 18.марта, дан када је писац умро 1899. године. Око 800 ученика је научило његово име и презиме  и знало да је он књижевник.

Ђачко доба

Одломак из књиге “Завичај у делима Светолика Ранковића”

У дечијој безбрижности није ни осетио кад је стасао за школу. Пошто тада није било школе ни у Гарашима ни у Јеловику, Светолик је пешачио више од 4км у село Вукасовце, треће село очеве парохије, где је од 1871. до 1873. године завршио I и II разред. Ко му је био учитељ и какав је успех имао, нема писаних докумената у данашњој школи у Вукасовцима, одвојеном одељењу Основне школе “Први шумадијски одред” у Горњој трешњевици. Да би га боље припремио за даље школовање, отац га је дао у Арандјеловац у градску школу, у којој је завршио III и IV разред од 1873. до 1875. године у једној старој адаптираној згради, која данас не постоји, а налазила се у доњем делу вароши у пристранку преко пута зграде предратног среског начелства, окружена воћем.

Дошао је тежак тренутак у септембру 1875. године и за њега и за родитеље: одвајање од куће, породице и села и одлазак у Београд у Прву мушку гимназију. Те јесени, и свих следећих седам док је био у гимназији и богословији у Београду, он се с болом у души опраштао с породицом, суседима, друговима, селом, вољеном Букуљом, малом реком која је вијугала уза саме ивице ове невелике планине, миловао погледом ливаде пуне стоке и чобана, који су му махали рукама и чобамским ишараним дреновим и лесковим штаповима, уздисао за комишањима која тек почињу и са сузама у очима и болним уздасима замицао с оцем у кочијама иза Букуље ка Арандјеловцу. “Кривудао је сеоски пут, низала се зелена поља, повијали се кукурузи, њихала се шума Букуљина, а сељаци, наилазећи на путнике, са поштовањем су скидали капе и додавали за себе “Ене – де! Одведе поп Павле Цвеја у Београд” – пише његов сестрић Љубомир Јевтић по сећањима своје мајке и додаје: “Неумољиво истргнут из ње, сеоске средине, понео је са собом у души њене блиставе слике, које ће, за време школовања у Београду и далекој Русији, ублажавати његове чежње. Неизгладиве слике тога краја и његове прве младости у њему пратиће Ранковића и доцније у животу, а биће му једина утеха и на болесничкој, самртној постељи.”

Заборав пада на прошла времена. Преокрет се десио 1859. године, када је прва осмогодишња школа у Арандјеловцу добила пишчево име. Идуће 1960. године Основна школа “Светолик Ранковић” је први пут прославила свој Дан школе 18.марта, дан када је писац умро 1899. године. Око 800 ученика је научило његово име и презиме  и знало да је он књижевник.