Награђени ученици на литерарном конкурсу у организацији библиотеке „Свети Сава“ из Аранђеловца

     Поводом 150 година од смрти Вука Стефановића Караџића, народна библиотека „Свети Сава“ из Аранђеловца расписала је наградни литрарни конкурс, у коме је учествовало доста ученика наше школе. Трећу награду за рад под називом „Хвала Вуку за азбуку“ освојила је Алексија Туцаковић из одељења 4/1. Такође , трећу награду за рад „Мој дијалог са Вуком Караџићем освојила је и ученица Мина Ризнић, из одељења 5/2.

     Честитамо награђеним ученицима, као и осталим ученицима који су учествовали у овом конкурсу и желимо им пуно успеха у даљем раду!

Мој дијалог са Вуком Караџићем

Ах, Вуче, то си ти? Откуда у мојим књигама још увек, када си се родио тако давно?

Баш сам о томе размишљао и сам. То је због тога што је моја азбука још жива.

Волим да читам твоју ћирилицу. Слова су тако лепа. И лако је. Један глас изговорим, једно слово напишем.

Гледам вас децо, пишете и читате баш као што сам желео.

Данас се твоје песме и приче и народне умотворине казују као у твоја времена, Вуче.

Ђаку је увек потребно много знања.

Е, то и знамо. Зато смо ти и захвални. Лако научимо све читајући и пишући твојим словима.

Жао ми је што су неки одустали. Ћирилица коју сам написао је најједноставније писмо којим се пише и чита.

–  Зато се ми у школи трудимо да га сачувамо.

–  И треба. Лепо је то од вас и ваших наставника. Хвала вам.

Ја уживам док гледам пословице које си ти, Вуче, записао. То су велике истине о животу.

Кажем вам, читајте што више. И пишите, пишите! Тако ћемо сачувати наш језик.

Лако ћемо, Вуче, ми волимо језик који си ти увео у наше књиге.

Љубав према књизи је љубав, као што је љубав према човеку.

Молим те, Вуче, говори нам о томе.

Нашао сам све књиге у народу. Идући од човека до човека, писао сам све што су ми други говорили. Много сам и сам научио.

Његоша си чак познавао, чула сам.

О, па живели смо у истом времену. Било је то још почетком 19. века.

Песме које је Бранко Радичевић писао, писане су твојим језиком. Народним језиком. А чула сам да је и Бранко био заљубљен у твоју ћерку која се звала као ја- Мина.

Радујем се што све то знаш. Њој је посветио песму коју ви данас певате: „Да си звезда селе моја, да си међу звездицама…“

Срећна сам, Вуче, што се ја баш тако зовем.

То је лепо. Лепо је што су се српска имена сачувала кроз песме.

Ћутаћу о томе колико сам поносна на своје име.

Увек ћу се сећати, Мина, овог разговора са тобом.

Фантастично! Знаш, Вуче, ово је нова, наша реч. Не знам да ли си је ти знао? Ова реч значи- то је прелепо. Погледаћу у Рјечник који си ти написао. Можда ћу пронаћи и ову реч.

Хвала ти, Мина. Ово слово Х нашао сам у народу. Ми га нисмо имали. Говорили смо: фала, леб, оћу…

Ценимо сви твој дуги пут до знања које си нам оставио.

Често сам са вама децо. Због вас сам све то чинио. Путовао сам много, записивао песме и приче, народну мудрост и обичаје. Да ништа не заборавите.

Џабе би то било да ми у школи то све не учимо. У ствари, ми не кажемо- џабе, кажемо узалуд.Али у народу се још говори- џабе.

Штета би било да се заборави. Зато децо, чувајте свој језик, обичаје, своје песме- и оне кратке лирске и оне дуге, народне епске песме. Ту је забележена цела наша историја. У њима је наш народ. А у нашем разговору су свих 30 слова, ЦЕЛО НАШЕ ПИСМО.

 

Хвала Вуку за азбуку

Једном један дечак звани Вук, желео је да глас означи словом.

Месецима је изучавао гласове и слова која се спомињу,

и одабрао одређено писмо за свако слово.

Нека слова је измешао, и назвао тридесет таквих АЗБУКА!

Онда су се реченицама дописивали,

и комуницирали све богатијим и богатијим речником.

Од тих реченица настали су састави.

Од састава књижице.

Од књижица књиге.

А на крају су настале ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ!

Али, свега овог набројаног не би било,

не би ни могли набројати да нема нашег

ВУКА КАРАЏИЋА.

Алексија Туцаковић, 4/1