Интервју с поводом

news

Светлана Поповић, Милица Алексић и Славко Вуковић, после дугог педагошког рада, пуног несебичног даривања знања и љубави својим ученицима, завршили су свој професионални стаж и заслужено отишли у пензију.

Били су омиљени наставници, памтиће их генерације ученика ове школе као одличне педагоге, омиљене разредне старешине, и пре свега као велике стручњаке у својим предметима које су предавали.

Редовна настава, допунски и додатни рад, секције “Млади математичари”, “Лингвистичка секција”, припреме разних приредби, учешћа на општинским, окружним и регионалним такмичењима, многобројне награде и признања, су само део активности у богатој педагошкој пракси ових људи.

Својим радом поставили су стандарде и квалитете у педагошком раду који се не остварују лако. На најбољи могући начин, и у многобројним приликама су репрезентовали нашу школу, ученике, као и предмете – српски језик и математику. Не преостаје нам ништа друго него да се захвалимо уз једно велико хвала са жељом да у здрављу и срећи проведу своје пензионерске дане.

Светлана Поповић Лала

Да ли се радо сећате Ваших школских дана?
Да, наравно…

Да ли Вам је омиљени предмет био математика?
Јесте.

Зашто сте се одлучили да предајете математику?
Волела сам математику. Још у основној школи сам ишла на многа такмичења, школска, општинска… а у гимназији сам стизала и до републичких такмичења. Волела сам математику као предмет, а и позив просветног радника, па сам се лако одлучила.

Какав сте били ђак?
Била сам одлична, са свим петицама.

Да ли сте Вашу прву љубав упознали у школи?
Јесам (смех).

Да ли се још дружите са школским другарицама?
Да, и са друговима и са другарицама. Сваке године се састајемо на прославама матуре у септембру. Тако да се још дружимо.

Да ли Вам недостају ђаци, њихови несташлуци и атмосфера у школи?
Да, али мислим да морам да се навикнем на пензионерске дане.

Када бисте могли, да ли бисте се вратили у нашу школу?
Волела бих, али мислим да је доста ових тридесет година које сам одрадила овде.

Ко Вам од бивших генерација највише недостаје и кога се најрадије сећате?
Генерација је било много, радо се сећам свих, али највише такмичара. Памтим већину ђака. И данас, када се сретнемо, волим да се присећам са њима свих догодовштина којих се некад ја боље сећам од њих (смех).

Како сте добили надимак Лала?
Надимак!! (смех) …, то је било давно, добила сам га и пре свог имена Светлана.

На шта Вас асоцира име Светолик Ранковић?
То име школа је добила када сам ја била трећи разред, али сам ја припадала школи “Милан Илић Чича”. Касније сам добила посао у обе школе. То име ме, поред имена нашег књижевника, подсећа на тих 30 година проведених у школи и свега лепог што сам у њој доживела.

Ђаци Вас у нашој школи памте као најбољу наставницу! Да ли сте то планирали од самог почетка ваше каријере и колико сте се трудили за ту титулу?
За титулу се нисам трудила много, али мислим да сам је са свим својим генерацијама заслужила.

Ваши планови за даље су?
Планова је пуно, али мени је најважнији унук који се родио у Канади. У пензију сам и отишла због свог унука коме је бака сада најпотребнија! Дошло је време да се посветим унуку и њему помогнем у одрастању.

За крај, можете ли нам дати неки савет у вези нашег школовања?
Редовно учите и слушајте наставнике. Увек се старијима обратите за помоћ, ако је потребно, јер све младе генерације могу да успеју уз малу помоћ старијих.

Милица Алексић

Како сте се одлучили за своју професију и рад са ученицима?
Ђацки дани су незаборавни. И за мене је све почело у основној школи. Уз своју учитељицу, неуморну и ведру, уз наставнике и професоре пожелела сам да сам заувек привржена школи, да се определим за педагошки рад. Та жеља ме је одвела на студије српског језика и књижевности и довела у школу, нашу школу.

Поред тога да желите да предајете српски језик, да ли сте размишљали о још неком позиву којим бисте се бавили?
Када сте млади, много је путева пред вама. И тада када сам могла да бирам, и све ове године знам, да сам пошла правим. У школи су ми часови српског језика били најзанимљивији, тако да сам врло рано одлучила и све своје жеље усмерила да будем професор језика и књижевности.

Да ли Вам је тешко било да се прилагодите раду у школи?
Имала сам срећу да радим и цео радни век проведем у Основној школи “Светолик Ранковић”. Дошла сам у школу која је имала учитеље и наставнике од којих сам могла много да научим. Колектив смо доживљавали као породицу, а школу као другу кућу. Мој супруг је био наставник ове школе. И тада је почело задовољство педагошког рада на часовима и ваннаставним активностима, на такмичењима, на свечаностима и у бројним акцијама у школи и у граду.

Како Вас је прва генерација прихватила?
Памтим први час у школи. Тада је све почело. И тај час, и сви следећи, а небројено их је, и сви моји ученици подједнако су део задовољства које сада осећам. Одмах смо се разумели. Данас су то већ зрели и одговорни људи, са многима се срећем и поздрављам са узајамним поштовањем.

Да ли Вам је икада било тешко да оцените ученика?
Да, оцене су врло важне. Језичка култура, часови лектире, књижевности, писмености, говорна култура – љубав према српском језику важнија је од сваке оцене. Желела сам да на часовима ученици дозволе лепоту свога језика, осете и скажу поетску реч. Да одговорим на ваше питање – некада је тешко оценити.

Сваки одлазак и растанак је тежак! Како сте Ви поднели свој?
Растанак је био неминован и, како се ближио, осећала сам и да је неопходан, пре него што ме сустигне умор. Било је много часова, такмичења из језика културе, у рецитовању, литерарном стваралаштву, програма за школске и градске свечаности, рад са ученицима у лингвистичкој секцији. У свему је било успеха.

Рад са ученицима није ни мало лак. Коју бисте поруку пренели ученицима наше школе?
Никада се не може све научити и све знати. Не могу сви да буду најбољи ученици, али сви треба да се труде да имају што више знања, да се уче правим вредностима. Желим да ваше детињство и живот почивају на лепом. Будите здрави и весели, али читајте, учите.

Славко Вуковић

Како сте се одлучили да будете наставник математике?
За тај позив сам се одлучио из чисте љубави према математици и сви који су осетили дражи математике знају што је више радите, осећате веће задовољство и тако добијате жељу за решавањем још тежих задатака и проблема јер после таквог решеног задатка осећате највеће задовољство.

Да ли сте бежали са часова?
Не, нисам бежао са часова, изузев са физичког понекад!!

Асоцијација на рец ОШ “Светолик Ранковић”?
С обзиром на то  да сам 1982. године у овој школи почео да радим, за њу ме везују све најлепше и најдраже успомене, нарочито радећи са ђацима и постижуци изванредне резултате. У почетку сам био строг и замишљао како све мора да буде идеално, да сви морају подједнако добро да знају математику, али сам касније схватио да постоје и други предмети, тако да бих на крају године увек мало попуштао али док траје настава увек сам тражио максимално. Ученици су и поред свега сматрали да сам строг.

Да ли сте имали миљенике?
У свакој генерацији постоји по неки миљеник. То су углавном ученици који постижу највеће резултате. Иначе мени су сви ученици подједнако драги али најбољим ученицима посвећујеш највише пажње, трудиш се да им све објасниш.

Којег се тренутка у Вашем раду најрадије сећате?
Најрадије се сећам времена када сам имао највише успеха у школи и ваншколским активностима. Једне године сам имао три ученика који су били најбољи у региону и водио сам их на републичко такмицење као једине представнике шумадијског округа и сво троје су имали завидне резултате. Такође ми је било драго када је наша школа добила Вукову награду као најбоља школа у Србији и ја сам са директором као представник наше школе ишао да примим награду.

Како је изгледао Ваш последњи радни дан?
Био је веома занимљив, ученици којима сам био разредни старешина, приредили су ми пријатно изненађење, али и тужан јер сам знао да следеће године нећу бити са њима, а нисам могао то да им кажем.

Да ли Вам недостају ученици?
Да, то је сигурно, а посебно моје одељење које је изузетно по резултатима и по другарству. Било је лепо слушати њихове одговоре, размишљања и то је нешто што се не заборавља.