Галерија радова

Литерарни радови
Стари занати у мом крају

Јутро се буди и првим нежним зрацима милује капке још поспаних људи. Старом калдрмом се шири омамљујући мирис јоргована. А паперјасти облаци скројени од задњих делића снова доносе разне звукове са спољње стране прозора.

Са једне стране чује се вредни ковач, како ритмично кује, ту је и песма корпара.

Са сваким новим лицем одлазим даље. Сазнајем нешто ново. Допуштам срцу да ме води, иако не знам куда ће ме одвести. Препуштена осећају, запућена у непознатом правцу, ходам улицом историје. Сваки корак као да одзвања неком мудром мисли ових седих глава и збораних лица. Као да су сви овде нека мандолина добро наштимована. А, стари инструментар лично ју је направио. Овде као да је време стало. Људи овде знају за осмех и поглед пун љубави, радости и мудрости. Изгледа као да сви у очима имају по златни привезак од којунџије иза угла. Као да је ткач исткао звездани плашт којим је време зауставио и свему неки нови смисао дао. Овде се ноћу живот слави. Пије се само вино, од једног старога господина са топлим смеђим очима и борама око њих, вечитим осмехом и пегавим лицем, седе чупаве косе. Овде бриге не постоје. Зидови одишу миром. Можеш помислити да је грнчар скрио све проблеме у један ћуп. Можеш такође помислити да ти улица прича причу, јер сваки камен је по једна.

Једино лоша страна је када мораш напустити све ово, вратити се кући. Али ипак можеш срце оставити овде, да вас оно враћа у мирисе јоргована.

Кристина Арсић 8-2, I награда – Републичка смотра “Под истим небом нашег дома”

А све ми толико недостаје…

Не знам како бих описала тај осећај. Као сенка, непрестано ме прати свакога дана, вуче ме за рукав, одваја ме од стварности… Чини ми се да је овај нови живот у који сам закорачила само привремен и да ћемо се можда већ сутра поново састати на клупицама у школском дворишту и наставити тамо где смо летос стали, да ћемо проживети заједно још осам незаборавних година и још осам… и да се више никада нећемо растати. Ноћима испод покривача, шапућем себи: “Издржи још мало, још само малчице! Све ће бити као пре“!… А онда када се пробудим и погледам око себе, схватим да повратка нема – остале су само успомене.

А све ми толико недостаје… Недостају ми црвене цигле, борови и јеле који плешу на ветру, кестење које с јесени пада и мирис пролећног ваздуха када Букуља процвета; недостају ми зелене, исписане школске клупе и топли зидови учионица, недостају ми дуги, мрачни и помало романтични ходници, а у њима скривени погледи, недостају ми гуркања и задиркивања, ученички и наставнички бисери, дечја граја и смех.

Желим да цео велики одмор шетам са другарицама око школе док нас мами мирис врућих кокица и да нам “маце” које падају са тополе остају у коси, желим да заједно жмиркамо на топлом мајском сунцу, лижемо сладоледе исте боје и чаврљамо неким тамо добрим фрајерима.

Недостају ми сви наставници, њихова предавања и испитивања, прекори и осмеси, оцене које су нам понекад безусловно поклањали, писмене вежбе и дневник, та судбоносна црвена књига.

Толико желим да вратим време уназад, да када се заврше сви часови, изађем напоље у зимску ноћ и ходам по снегу који се у њој злати од уличних светиљки, а грудве лете кроз ваздух и чују се смех, вриска и шкрипутање снега под мојим чизмама…

Одједном, налазим се у школском дворишту. Моји другови се играју, јесењи ветар носи опало лишће јарких боја и чини ми се да ће и мене сваког тренутка понети. Погледам горе, у небо – крупне пахуље ми се лагано спуштају на лице и нежно се топе. И као да чујем речи које нам је наша разредна Душка, увек говорила: “Ви сте сви здрава, лепа и паметна деца, не дозволите да вас понесе лоше друштво. Трудите се да постанете добри људи!

Моја прва љубав је на великом терену, осећам трептај у грудима, чује се школско звоно и звук хармонике…

Аутобус нагло кочи, и отварају се врата. У даљини се кроз маглу назире храм Светог Саве – овде ја силазим.

Ана Радојичић, ђак генерације

Књига је најбољи друг

Човек у животу има много пријатеља. Пријатељство је лакше стећи него сачувати. Има много људи који су пријатеље стекли врло лако, али су их својим немаром изгубили. Постоји један највећи пријатељ, друг сваког паметног човека а то је књига. Књига увек воли са нама да разговара, а не љути се кад је оставимо и дуже време не читамо.

У књигама налазимо поуку и забаву. Читајуци књиге ми се образујемо и за икаквог труда научимо и упознамо многе ствари, људе, крајеве и обичаје о којима иначе никад не бисмо чули. Књиге нам откривају прошлост и будућност, преко књига разговарамо са својим прецима и потомцима, оне нас оплемењују на примерима из прошлости. Туга, самоћа и болест, све се у друштву књиге лакше подноси. Читајуци књигу ми се сваким часом упознајемо с новим изразима и речима па тако допуњујемо свој речник. Када људи не би знали да пишу, скоро све тековине људског ума би пале у заборав. Због тога историја почиње тек када су људи почели да пишу. А о томе што је било пре тога ништа се сигурно не зна, него се само нагађа и наслућује. Читајуци живопис великих људи, ми видимо њихову марљивост, пожртвованост и истрајност у раду за добро Човецанства. Ми им се дивимо. Њихов пример оплемењује нашу душу и васпитава нас. Исто тако нас васпитавају и примери из народних песама, где се дивимо храбрости и издржљивости наших хајдука, ускока и војвода. Кад је човек жалостан због својих неуспеха и тегоба, он се читајуци књигу најлакше удаљи од непријатне стварности и пренесе у свет књиге. Исто тако књига нас може утешити и забавити болесника који је на извесно време осуђен на лежање у кревету.

Због тога нам је књига најбољи друг. Најбоље ћемо се одужити књизи за неке њене услуге ако је чувамо и држимо у реду.

Човечији живот је кратак, а био би поред тога и празан да није добре књиге, књиге – друга.

Милица Јовановић

Стара кућа, док је чуваш трајеш

Није једноставно живети после смрти. Неки људи то постигну својим делима, а многи иза себе оставе свој дом. Ја сам виђао доста старих кућа, али нисам улазио у њих. За њих могу само да кажем да су лепе. То је једино осећање које се рађа у мени. Али кућа је много више од тога.

Најстарија кућа у којој сам ја боравио била је кућа у којој се родила моја бака. Она се налази у селу Трудељ на Руднику. Сад схватам да за све нас из породице она има велику вредност. Кућа је једино место које човек не воли мање и ако је у њој патио. У тој кући је моја бака изгубила и оца и мајку, али јој се увек враћа.

Многи кажу, оно што је прошло више не постоји. То није тачно! Постоји и те како. Сакривено је између четири зида мале трошне куће. Фотографије, гвоздени кревет, лампа на гас, стари ћилими, све је то остало и говори ми како су они некад ту живели. Ништа се није променило. Кад одем тамо, као да је време стало. Неких људи више нема, на другима су нове боре и седа коса.

Сад смо дошли ми млади да својим осмехом оживимо све то. Кућа је стара осамдесет година. Говори о времену које је прошло, али доста говори и о нашој породици. Она је доказ колико смо ми привржени једни другима и колико поштујемо старије који су некад живели у њој. Тај доказ је сама кућа. На њеном месту је могла да буде нека нова и савременија, али тада више не би било успомена.

Успомене су сусрет са прошлошћу предака. Кућа у којој ја живим је новија. Ако и она буде сачувана, неке нове генерације ће иза њених зидова сазнати како смо живели.

Иван Белошевац

Ликовни радови